Uvek je bolje pamtiti dobre stvari

Kada ste napuštali Perlez kameru niste imali ali sigurno se sećate slike rastanka ili nek druge?

U Beograd sam krenuo tražeći voz za Nemačku. Imao sam samo 16 godina. Naravno da sam bio tužan. Imao sam puno prijatelja i braće. Moja mama i moja baka, rekle su da moramo da idemo. Uzeta nam je kuća, onda ide logor ... Trebali smo da tražimo nekog u Minhenu. Rođak mi je rekao zašto jednostavno ne odete sami u Nemačku. To smo i uradili. Bio sam u Minhenu samo četiri meseca, onda sam otišao pod Švarcvald. Tamo sam pohađao mašinsku školu, popravljao satove, učio zanat a onda su počeli da zidaju i Berlinski zid. Opet mi je sve zamirisalo na rat. Ja sam već jednom kroz to prošao i rekao sam sebi: Ovaj me neće videti...

Onda smo išli za Ameriku. Naravno, nekad je moje sećanje na te događaje bilo mučno i strašno. Otac mi je završio u logoru na Uralu, i ja sam kao dete, sa majkom i bakom bio u logoru. U životu je uvek bolje pamtiti dobre stvari, i ljude koji su nam se našli kada nam je bilo najpotrebnije. Volim Srbiju trudio sam se šezdeset godina da ne zaboravim jezik Stalno sam ga čuvao u sebi. Ukoliko bih ovde mesec dana proveo bez sumnje bih ga tečno govorio. Baka mi je uvek govorila da učim i radim na sebi jer je to ono što mi niko ne može oduzeti. Ostali smo bez kuće, ali ona je uvek govorila da znanje niko ne može da mi oduzme.

Da li je za Vas Nemačka bila ta obećana zemlja ili je to kao i za mnoge druge bila Amerika?

Kad sam došao u Nemačku nije bilo tako dobro. Posle rata, pitali su me, šta ćete vi tu, mi nemamo ništa da jedemo. Obzirom da sam bio atletičar, voleo sam sport, rekli su mi, igraj sa nama rukomet i upravo su veštine bile te koje su mi pomogle da krenem drugim putem.

Imate li koga u Perlezu?

Nema više nikoga. Svi su na groblju. Svi su otišli. U Perlezu se nalazi još samo kuća u kojoj sam rođen i prijatelji iz detinjstva.

Vaš prvi susret u kompaniji "Panavižn" u Holivudu?

Prvi put sam bio na jednom “festu”, ali nije bio Oktobarfest. Našao se tamo jedan gospodin koji me je upitao: “Odakle si? ”. Odgovorio sam da sam došao iz Nemačke, a on kaže ja sam Švaba, Nemac.. zatim Šta radiš, Šta si učio... završio sam zanat, inžinjerisao...Upitao me je hoću li da radim za Paramount, MGM. Šta drugo reći nego- Da. Dođi sledeće nedelje, sredićemo papire i da potpišemo ugovor. Tako je počelo ...

U Srbiji danas svi beže od zanata. Koji ste Vi završili ?

Počeo sam da učim zanat kod jednog majstora za časovnike. Školovanje u Nemačkoj bilo je presudno za moj kasniji rad u konstrukciji filmskih kamera. Eto koliko može da pomogne zanat.

Sretali ste i znate mnoge svetske snimatelje, pritom koji film najviše pamtite?

Znam najviše snimatelja iz Amerike, nekoliko iz Madjarske i Nemačke. Više njih bilo je iz Engleske. Iz one velike Jugoslavije sećam se Zorana ali, ovog trenutka, ne i njegovog prezimena. Film koji volim je “Šugarlend ekspres” - valjda zato što su snimali s prvom kamerom koju sam napravio.

Ako bi ste danas dobili zadatak da napravite bolju kameru od digitalne šta biste uradili?

Pitao bih sina koji je specijalista za digitalne tehnologije i njegova pomoć bi bila ključna jer me je on inače uveo u svet novih tehnologija.

Šta smatrate da Srbija treba da zna o vama ?

Možda bi trebalo da pogledaju dokumentarac i da vide da moraš da radiš na svom karakteru. Voleo bih da vidim da se Srbija priključi Evropskoj uniji jer njoj i pripada.

Una Čolić