70ta MOSTRA
Najstariji filmski festival na svetu ulazak u osmu deceniju postojanja obeležio je praktično, bez velike pompe. Sklopljen je dvosatni omnibus Future reloaded od kratkih filmova renomiranih autora Pola Šredera, Abasa Kjasrostamija, Voltera Saleša i drugih. Otvorene su arhive filmskih i tv žurnala pa je publika kroz kratke crno bele reportaže u formi vinjeta pred udarne filmove imala prilike da vidi nostalgične, šarmantne i kontarverzne segmente istorije venecijanskog Lida. Nije se desilo da nijedan od ovih filmčića prođe bez aplauza i glasnog odobravanja gledališta koje voli svoj festival, možda više nego njegovi sadašnji organizatori.
Od promene selektora, odlaska Marka Milera i povratka Alberta Barbere, manifestacija u Veneciji je na sliaznoj putanji. Osetilo se to već na početku, kada je objavljen prošlogodišnji program, a kulminiralo kad ne treba na veliki jubilej, 70-tu Mostru.
Nisam bio naročiti pristalica Milerove koncepcije da u prvi plan stavlja azijske kinematografije čijim zemljama je on intimno sklon, ali sa ove distance čak i takva formula bolje izgleda jer je bila kompenzovana naslovima koji su učinkovitiji od svega što je ponuđeno u protekle dve nedelje. Neki od bitnijih filmova današnjice poput Crnog labuda, Darena Aronovskog, Srama, Stiv Mekvina, 127 sati, Denija Bojla, Nasilja, Takeši Kitana, Martovskih ida, Džordža Klunija, Opasnog metoda, Dejvida Kronenberga, deo su poslednje dve Milerove selekcije. Iza ove i prošle Barberine berbe neće ostati mnogo štiva za filmske enciklopedije što potvrđuje Zlatni Lav koga je u subotu uveče neočekivano i lokal patriotski primio Italijan Frančesko Rosi za dokumentarac Sakro Gra, na temu života na autoputu - obilaznici oko Rima.
Agilni Miler je zahvaljujući infrastrukturi poznanstava i veza, pre svega u Holivudu, imao uvek podjednako jaku reprezentaciju zvezda na crvenom tepihu i u glavnom žiriju. Ta gužva se sada proredila, pa je Veneciji sklon Kluni uz Sandru Bulok, partnerku iz budućeg 3D hita Gravitacija, Alfonsa Kuarana, bio zvezda otvaranja, a Džudi Denč koja je u drami Filomina ostvarila jednu od najboljih uloga u karijeri je obeležila festival, ali je ostala bez nagrade, na koju su tipovali gotovo svi akreditovani novinari i kritičari. Istina usput su još prošetali Skaret Johanson, Alen Rikmen, Nikolas Kejdž, ali videćemo kakav će sastav biti narednih sezona.
Barbera se hvali statistikom da su 53 od ukupno 55 filmova svetske premijere što to nije neka uteha, kada je većina prikazanih radova po kvalitetu drastično iza Kana i Berlina. Glavni krivac za oseku dobrih filmova je Toronto koji se kalendarski podudara sa Venecijom, a po svemu ostalom je ravnopravan sa Kanom, tako da je rang lista najjačih svetskih festivala pretrpela značajne rokade, koje Veneciju spuštaju na četvrto mesto. Tu će zasigurno ostati još neko vreme, iako je izgledalo da će je najozbiljnija opasnost vrebati sa samog apeninskog poluostrva, pošto je Marko Miler za pozamašnu svotu novca, svoje veze i uticaj preselio u Rim. Sudeći po rezultatima, ne može se reći da je usrećio i sebe i svoje nove poslodavce, tako da su Mostra i večni grad u sukobu ambicija odigrali nerešeno, na zadovoljstvo Toronta čiji se primat se ogleda i u brojnosti filmskih delegacija. Veliki studiji više ne preferiraju italijansku lepoticu koja je i udaljenija i skuplja za promociju od kanadske metropole. Venecija je pokušala da proširi ponudu instaliranjem filmskog marketa, pozivanjem producenata i distributera sa povoljnim cenama participacije međutim ta inicijativa nije zaživela u očekivanom obimu.
Da se vratim programu. Izuzev jednoglasno hvaljene i od žirija zapostavljene Filomene, Stivena Frirsa, reditelja koji je sebi dopustio nedopustivu gadost, kada je Sandri Perović, novinarki RTS-a na informaciju iz koje zemlje dolazi, prstima simulirao krst i time nam stavio do znanja da Novak ne može sve sam, dobar utisak je ostavio francuski autor Patris Lekont, predvidljivom ali setnom ljubavnom pričom Obećanje, koju je sa američko – engleskim kastom smestio u Nemačku početkom prošlog veka, prikazavši da su emocije nekad imale duži rok trajanja. U godini kada se navršava pet decenija od ubistva predsednika Kenedija, reditelj Piter Lendsman je debitovao ostvarenjem Parkland koje donosi sve ono što do sada snimljeni filmovi i serije na tu temu nisu. Niz detalja, od kojih neki vrlo bolni, tvore mozaik haosa nakon kobnih hitaca u Dalasu, od pokušaja reanimacije mrtvog predsednika, problema sa nabavkom i prenosom kovčega do otkrića famoznog 8 mm snimka Abrahama Zaprudera koji je igrom slučaja zabeležio atentat. Scenario ne potvrđuje ali i ne obara zvaničnu verziju o Osvaldu kao usamljenom egzekutoru ali skreće pažnju na sudbinu njegove porodice. Dok ovo pišem napad na Siriju se još nije desio, ali kao posledica očekivanja istog, u glavni progam je namerno zalutao dokumentarac kanala Histori o bivšem sekretaru odbrane SAD, Donaldu Ramsfeldu. Osim hronologije jedne uspešne i dugovečne političke karijere koja ga je vodila od Niksona do Buša juniora, na škakljiva pitanja o 11 septembru, Avganistanu i Iraku, iskusni Ramsfeld daje konvencionalne odgovore. Američki Pajtonovac Teri Gilijam je potvrdio sva moja strahovanja, kada sam u podeli njegove Nulte teoreme video Meta Dejmona i Kristofa Volca. Slično kao i u prethodnom delu, Imaginaijum doktora Paransusa, gde je imao pokojnog Hit Ledžera, Kristofera Plamera, Džad Loua i druge jake glumce i snimio loš i negledljiv film. Utisak je isti, vizuleno raskošno i mnogo dosadno. Podbacio je i Đani Ameli sa pričom o italijanskoj recesiji kroz nenametljivog junaka koji obavlja brojne zamenske poslove, zanosna Skarlet Johanson se oprobala u neuspelom SF eksperimentu Ispod kože, koji je duhovni sikvel budalaštine Sveti motori, Leoksa Karaksa. Redovni učesnik Venecije Amos Gitai se u jednom kadru od sat i po ponovo bavio iraelsko-arapskim odnosima, Kim Ki Duk je nastavio sa temom incesta, kojim je koketirao i Pieti koja mu je lani nezasluženo donela Zlatnog lava. Sada je u prikazu preverzije otišao korak dalje sa sve kastriranjem. Ovogodišnju Mostru je obeležilo prisustvo dva veterana svetskog filma, Etore Skole i Andžeja Vajde koji su bez obzira na krštenice starije od festivala u dobroj rediteljskoj formi. Prvi je snimio posvetu Federiku Feliniju, a drugi isto to Leh Valensi kroz hroniku njegovog sindikalnog i nadasve političkog uspona u predvečerje sloma komunizma u Poljskoj i ostatku istočne Evrope. Film Valensa: čovek nade je vešto sanirao tvrdnje da je bivši poljski lider bio saradnik tajne komunističke policije.
Pred kraj neizbežno pitanje. Gde smo tu mi? Srbija i Beograd su pomenuti kao geofgrafski pojam u jednoj rečenici filma Obećanje, Patrisa Lekonta. Konceptualna umetnica Marina Abramovič priča samo na engleskom, mada je godinu dana ranije uz njeno ime u katalogu stajalo Srbija. U ciklusu Klasici Venecije je prikazan Sjećaš li se Doli Bel, koji nakon sukcesije kinematografije SFRJ (koja nikad nije sprovedena) formalno pripada BIH. Iako nije bio prisutan, naš reditelj Emir Kusturica je dobio značajnu pažnju i još jednom potvrdio status autora kome su vrata najvećih smotri filma svuda i uvek širom otvorena.
Ono što se još nameće kao tema za razmišljanje kada se svedu utisici o viđenom na ovom i nekim drugim velikim festivalima, jeste kakva je budućnost dva suprotna pola filmskog izraza? Listajući Holivud riporter uvideo sam da je dve trećine časopisa bilo posvećeno televizijskoj produkciji i hit serijama koje su postale globalne franšize. Sa daljim napretkom tehnologije, dominacijom interneta i njegovim gutanjem konvencionalne televizije, kao i sve većim kućnim ekranima, nije isključeno dugoročno fuzionisanje komercijalnog filma i tv serija u jedinstvenu platformu kao novi moćni front pravljenja instant profita. Sa druge strane ostaje autorski ili umetnički film, kako god ga krstili. Tu opasno počinju da dominiraju eksperiment i egzibicija. Dugi i besmisleni kadrovi lišeni bilo kakvih dešavanja, nepostojanje koherentnog scenarija, radnja koje zapravo nema, glumci koji ne znaju šta igraju, i sve to pod opravdanjem umetnosti koju osim autora i šačice istomišljenika teško ko može da prepozna.
Ivan Karl
Selektor FEST-a