Fest 2013

INTERVJU GORAN MARKOVIĆ AUTOR „FALISFIKATORA“

SVE SMO DALJE OD ISTINE

Ko je bio sposoban da čita znakove, mogao je 1968. znati da se Jugoslavija ljulja – objašnjava Goran Marković autor „Falisfikatora“, filma u kome se glavni junak, zajedno s državom, nalazi u slobodnom padu posle sudara sa realnošću koja je daleko od njegovih naivnih pretstava o jugoslovenskom raju.

Da li je jedina greška glavnog junaka filma, Anđelka, ta što nije imao "lepljive prste"?

To što on ne naplaćuje svoje falsifikatorske usluge proizilazi iz naivne predstave o svetu koji bi, po njemu, morao biti savršen. Prepreku na tom putu predstavlja činjenica da svi nemaju odgovarajuće papire za ono čime se bave. Iz svojih filantropskih razloga, Anđelko smatra da je baš on taj koji će ovaj nesporazum razrešiti. Logično je da to radi besplatno, jer on pred sobom ima viši cilj – ideal. A taj ideal u njegovoj glavi ima i ime; zove se svršena zemlja Jugoslavija.

Koliko mesto u kome ste snimali „Falsifikatora“ danas liči na zemlju od pre skoro pola veka?

Ono je fizički praktično nepromenjeno, zato smo ga i izabrali za lokaciju filma koji se odigrava 1968. Jedino u njemu što više nema onog šarenila nacija. Koliko znam, u Šeškovcima je živelo 17 pripadnika najrazličitijih naroda, čak je bilo i Rusina, Ukrajinaca, Poljaka... Tog konglomerata više nema. Deluje pomalo pusto.

Jedan ste od retkih intelektualaca koji 1968. godinu uzima kao početak pad nekadašnje Jugoslavije. Da li ste tu godinu slučajno izabrali?

Naravno, ne. Posmatrano iz mog ugla, 1968 je ključna godina druge polovine dvadesetog veka. Kako za svet, tako i za nas iz sada već nepostojeće zemlje Jugoslavije. Te godine je izbila svetska pobuna protiv hipokrizije. Mladi ljudi su se u lančanom procesu pobuni svuda, od istočne, zapadne Evrope, do Amerike. Tražili su istinu i život u skladu sa njom. Dobili su pesnicu u glavu. Od tada pa do danas svet tone sve dublje u laž. Paradoksalno, tehnološki napredak i neverovatno ubrzanje komunikacija iskorišćeni su za još veću manipulaciju ljudima. Sve smo dalje od istine.

S druge strane, po mome mišljenju, raspad Jugoslavije je počeo baš tada. Dogodile su dva ključna događaja u rasponu od svega dvadesetak dana. Prvo je izbila studentska pobuna protiv Broza, nazvana „Lipanjska gibanja“, a zatim je u beogradskom bioskopu 20 oktobar izvršena prva teroristička ustaška diverzija. Ko je bio sposoban da čita znakove, mogao je znati da se Jugoslavija ljulja.

Kažete da se pad zemlje i čoveka u Vašem filmu odvija paralelno, u čemu vidite pad glavnog junaka, Anđelka?

Anđelkov pad nije oličen samo u tome što će robijati zbog svojih amaterskih falsifikata, nego pre svega u suočenju sa realnim svetom koji je više nego daleko od njegovih naivnih pretstava o jugoslovenskom raju. Što niže bude padao, postajaće mu sve jasnije kako su svi oko njega na neki način nepošteni, lažovi, lopovi i - falsifikatori. Ostaće mu poslednja nada: ako su svi kriminalci, valjda to nije njegov idol Josip Broz Tito. Kraj filma će razrešiti i to pitanje.

Kome da se smejemo, sebi ili drugima?

Mi nemamo ni jednu drugu opciju osim da se smejemo sami sebi. Smejati se drugima a prećutkivati sopstvene slabosti je u najmanju ruku nepristojno. Pogotovu što je ovoj zemlji sve, apsolutno sve, odličan materijal za sprdnju. Ako nešto u Srbiji pretstavlja prirodno bogatstvo onda su to motivi za ismejavanje.

Koliko još ostajete u Bosni, jer je i Vaš prethodni film ''Turneja'' priča s tog prostora?

Ne znam. Bosna je maneken one bivše, nepostojeće zemlje koja se zvala Jugoslavija. Nama koji smo proveli veliki deo života u njoj teško je da se od nje odvojimo. Nigde kao tamo ne miriše na Jugu. Valjda zato volim da odem i da tamo snimam.

Una Čolić